Japan SD News

Kosingas - Вестник от Serbia -

Публикувано в Serbia - Забавление - 1 month ago - 0


Пише: Јелена Стојковић
УСТАШЕ СУ СРБЕ СЛАЛЕ У НОРВЕШКУ КАО РОБОВЕ: Кнут Фловик Торесен, норвешки историчар, писац и капетан у резерви 
МАЛОБРОЈНИ су народи у историји који су морали више пута да се боре за своје постојање, попут Срба, и на тај начин су Србија и српски народ узор свим малобројним народима. 
Прича о затвореницима интернираним у Норвешку током Другог светског рата важан је део ове целине. Када неко хоће да фалсификује ову причу покушавајући да измени идентитет затвореника, морају се употребити сви аргументи за заштиту истине.
Овако у ексклузивном интервјуу за Новости говори Кнут Фловик Торесен норвешки историчар, писац и капетан у Војсци Краљевине Норвешке, о свом посебном односу који гаји према српском народу, борби против фалсификовања истине, о Србима у Другом рату који су били у логорима у овој земљи, због чега је тај период назвао најмрачнијим поглављем норвешке историје, као и о утисцима које носи са Косова и Метохије.
Прве приче о логорима у Норвешкој нису само део вашег истраживања. За њих сте чули у најранијем детињству.
- Рођен сам у Нарвику на северу Норвешке. У лето 1942, Немци су основали камп Беисфјорд за српске затворенике, у близини места одакле сам. Одрастао сам уз приче о српским затвореницима о којима су Норвежани препричавали.
Због чега мислите да је било покушаја фалсификовања историјских чињеница?
- Током 2012. и 2013, нелегитимне ревизионистичке снаге у Норвешкој, предвођене неким Хрватима, покушале су да направе изложбу о затвореницима који су у Норвешку интернирани са Балкана током Другог светског рата. Био је то покушај да се, иако малобројни, хрватски и босански логораши представе као жртве, а Срби из Хрватске као православни Хрвати. Схватио сам да то није истина и успели смо да зауставимо ту изложбу. Прибавио сам спискове затвореника из Норвешког националног архива и у државној служби за ратне гробнице.
До ког сте закључка дошли?
- Да су од 93 до 95 одсто оних који су завршили у логорима у Норвешкој били Срби. Осим тога, 97 одсто затвореника који су умрли у Норвешкој били су Срби. Нешто мање од половине пребачено је из НДХ и преко Јасеновца су послати у Норвешку. Послати су као робови, да умру као део размене између усташа и Немаца. Њихове породице су убијене у Јасеновцу, а дечаци и мушкарци послати у Норвешку. Зато је Норвешка постала предворје за усташки геноцид. Када су ове чињенице утврђене, створили смо снажну реакцију јавности, а изложба је стопирана.
Да ли сте били у прилици да разговарате са неким од преживелих логораша?
- Разговарао сам само са једним, јер их је већина преминула, али њихова деца и унуци контактирају са мном да би сазнали судбину тих чланова својих породица. Радећи на једном пројекту о усташком геноциду под вођством професора Гидеона Грајфа из Израела и амбасадорке Љиљане Никшић, упознао сам Гојка Рончевића Мраовића и Јелену Радојичић Бухач, обоје су деца која су била у усташким концентрационим логорима. Усташе су убиле 89 чланова Јеленине уже и шире породице. То је на мене оставило дубок утисак.
Недавно сте добили значајно признање од Удружења преживелих логораша. Колико Вам то значи?
- Част која ми је указана, изузетно ме је дирнула. Захвалан сам, и срећан, поготово што ово признање долази од чланова Удружења преживелих логораша. Њихових судбина и страдања се морамо сећати, због наших предака и због потомака. Много је добрих историчара које се баве овом темом, али то што је мени указана част да добијем признање много ми значи.
Служили сте у мировним мисијама у Либији, БиХ, Косову и Метохији и Авганистану.
- Те мисије су се веома разликовале, а имам и позитивна и негативна искуства. Али, најјачи утисак увек је патња цивила. Оно што нас је дочекало на Балкану много се разликовало од онога што смо читали у норвешким медијима. Косово је оставило велики  утисак, поносан сам на напоре колега 17. марта 2004. Тада смо успели да малим норвешким војним одредом, зауставимо око 10.000 албанских демонстраната у Чаглавици. Да нисмо, страдало би више Срба и демонстранти би можда стигли и до Грачанице и тамо уништили свети манастир.
Верујем да је било погрешно што се Норвешка војно умешала на Косову, али то је моје мишљење. Дешавања из деведесетих је важно расветлити, а истовремено морамо да идемо напред и да не тонемо у прошлости као у мочвари. Најважније да се усредсредимо на позитивне историјске везе између наших земаља и народа, а њих је много.
После Авганистана одлучили сте да напустите војску?
- Био сам три пута у Авганистану, у последњој мисији обављао сам дужност мајора. Тамо смо били окружени ратом и активно учествовали. Изгубили смо колеге. Много је времена потрошено на рутину и чекање, а нисмо имали много контакта са становништвом. Тамошња мисија била је борба против Ал каиде и талибана. Потом сам радио као посматрач у мисији ОЕБС у Луганску. Још сам активан капетан у резерви. Око 20 година колико сам радио у војсци, у комбинацији са мојим образовањем историчара, помогло ми је као ратном историчару и писцу, да боље разум оно о чему пишем.
Да ли је истина виђена сопственим очима или пронађена у готово заборављеним архивима темељ ваше стваралачке мисије, будући да сте написали 14 књига за које влада велико интересовање?
- Историчар сам усредсређен на изворе и чињенице. Истина ми је увек најважнија, чак и када је непријатна. Историја се превише користи у политичке сврхе, недопустиво је користити делове историје који се уклапају у тренутну политичку агенду, а затим искључити делове које поткрепљују чињенични контекст. Сматрам да историчари морају да реагују на овакве злоупотребе. Историја може да стане на своје ноге и нико нема право да је фалсификује.
Како је данас најбоље ширити историјску истину?
- Мени је писана реч најважнија, али се залажем за ширење историје путем различитих медија, а не само књигама. Користећи и традиционалне и савремене медије ширим своју мисију, а то је само и искључиво истина. Одушевљен сам иницијативом да се прича о страдањима Срба у Норвешкој екранизује и спреман сам да помогнем да буде преточена у филм.
ЖЕНА СРПКИЊА ИЗ СЛАВОНСКЕ ПОЖЕГЕ
Није тајна да сте велики пријатељ Срба и радо виђен гост у Србији.
- Норвежанин сам, ожењен Зорицом, Српкињом из Славонске Пожеге. Током Другог светског рата породица моје супруге изгубила је много чланова породице у Јасеновцу, и Јадовну. Неки никада нису стигли до логора, јер су их усташе убиле на лицу места. Једна од преживелих била је бака моје супруге Милица, успела је да побегне из Јасеновца где су јој убијени млађи браћа и сестре. Милица, попут моје супруге, једна је од најјачих и племенитих жена које сам икад познавао. Бака Милица ми је испричала неке од ових прича. Одлучио сам да сачувам успомену на све жртве и да их прикажем свету. Наше двоје деце су Срби и Норвежани и важно је да знају породичну историју.
НОВА КЊИГА
КНУТ Фловик Торесен тренутно ради на неколико пројеката и припрема докторат. Ових дана из штампе излази његова нова књига о норвешким војницима у Африци деведесетих.
Истовремено ради и за неколико издавача, стално истражује по архивама. Води и сопствени истраживачки центар (Norwegian War Historical Reaserch) и задовољан је досадашњим достигнућима.
Извор текста: https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/1016232/ustase-srbe-slale-norvesku-kao-robove-knut-flovik-toresen-norveski-istoricar-pisac-kapetan-rezervi

Подкрепи

BunnyliuDel Boy

Коментари (0)